Piše: Čedomir Radičević


Bio sam 2010. go­di­ne na “Putu oko svi­je­ta 31 dan” ob­i­šao ovu na­šu pla­ne­tu i uz­du­ž i po­preč­no i na­gle­dao se na­ljep­ših de­sti­na­ci­ja na njoj. Vi­dio sam i ri­sor­te naj­ve­će kla­se i u okvi­ru njih so­je­ni­ce na mo­ru kao, na pri­mjer, na ostr­vu Bo­ra Bo­ra ko­je su u vla­sni­štvu me­gazvi­je­zda: Majkla Da­gla­sa, Ke­vina Kost­ne­ra, Majkla Džor­da­na, Ma­do­ne... i vi­dio sam gra­đa­ne Fran­cu­ske Po­li­ne­zi­je u ko­joj se na­la­zi ovo ču­ve­no ostr­vo, kao i ostr­va Ta­hi­ti, Mo­rea, Ra­i­te.... Ti gra­đa­ni su za­pra­vo do­mor­ci kao i In­di­jan­ci u Ame­ri­ci ili Abor­dži­ni u Austra­li­ji.
Mo­je im­pre­si­je s tog pu­to­va­nja su bi­le po­mi­je­ša­ne... Ko­li­ko sam bio sre­ćan zbog eg­zo­ti­ke i uz­vi­še­nog osje­ća­ja ka­da ti do­mo­ro­ci u svo­jim no­šnja­ma od cvi­je­ća, igra­ju za nas tu­ri­ste, to­li­ko sam bio pra­zan zbog si­ro­ma­štva lju­di ko­ji ži­ve na ta­ko bo­ga­toj de­sti­na­ci­ji. Po­seb­no je bio loš osje­ćaj ka­da za­đe­mo u če­tvr­ti glav­nog gra­da Pe­pe­te gdje se ta bi­je­da opi­sa­ti ne mo­že.
Sve to me aso­ci­ra­lo na jed­nu ma­lu pre­div­nu dr­ža­vu na Me­di­te­ra­nu, u ko­ju je nje­na vla­da “uspje­la” da do­ve­de naj­pre­sti­žni­je svjet­ske in­ve­sti­to­re i ko­ji­ma je da­la naj­ljep­še pla­že i oslo­bo­di­la ih po­re­za, a oni su na­pra­vi­li ri­sor­te i ho­te­le sa pet i vi­še zvje­zdi­ca i gdje je omo­gu­će­no gra­đa­ni­ma te dr­ža­ve da uži­va­ju je­di­no u „tu­đoj sre­ći” gle­da­ju­ći me­ga- bo­ga­ta­še na tim moć­nim jah­ta­ma ili u pre­sti­žnim ho­te­li­ma. U uši­ma mi još od­zva­nja­ju ri­je­či pre­mi­je­ra ko­ji se pi­ta: “Da li mo­že ne­ko da se sve­mu to­me ne ra­du­je”? I dok slu­šam pre­mi­je­ra, kroz gla­vu mi, kao ana­lo­gi­ja, pro­la­zi Fran­cu­ska Po­li­ne­zi­ja, kao i po­ga­še­ne fa­bri­ke i za­tvo­re­na rad­na mje­sta u ko­ji­ma su ne­ka­da ra­di­li gra­đa­ni te pre­div­ne me­di­te­ran­ske dr­ža­ve... Pre­po­znah u nji­ma one do­mo­ro­ce sa ostr­va Bo­ra Bo­ra i fol­klor­na dru­štva ko­ji­ma pred­sta­vlja­ju svo­ju kul­tu­ru tim me­gabo­ga­tim tu­ri­sti­ma, a me­đu ko­ji­ma vi­djeh upra­vo one pre­stav­ni­ke te me­di­te­ran­ske dr­ža­ve, a ko­je su gra­đa­ni iza­bra­li i ko­ji su uspje­li da do­ve­du te pre­sti­žne svjet­ske kom­pa­ni­je ko­je su iz­gra­di­le te moć­ne ho­te­le i ri­sor­te.
I dok pro­la­zi ova sli­ka pre­da m­nom, tek on­da shva­tam su­šti­nu uspje­ha pred­stav­ni­ka tog na­ro­da ko­ji su, uz sve mo­gu­će pre­pre­ke, ipak uspje­li da re­a­li­zu­ju svo­ju ide­ju, na op­šte do­bro svih... U tim ri­sor­ti­ma se otva­ra­ju i ne­ka rad­na mje­sta jer ne­ko tre­ba da bu­de obez­bje­đe­nje i osi­gu­ra ta­ko va­žne lju­de, ne­ko da po­spre­mi so­be, a ne­ko da odr­ža­va pla­žni mo­bi­li­jar, a po­ne­ko da odr­ža­va hor­ti­kul­tu­ru, kao i da po­ku­pi i od­ne­se ot­pad.
Opet mi od­zva­nja­ju u uši­ma ri­je­či pre­mi­je­ra da ni­ko te ho­te­le i ri­sor­te ne mo­že po­ni­je­ti i da sve to osta­je u ze­mlji, uosta­lom na op­šte za­do­volj­stvo sva­kog po­šte­nog gra­đa­ni­na te ma­le me­di­te­ran­ske dr­ža­ve, ti va­žni lju­di ih udo­sto­ji­še uzi­ma­ju­ći pa­so­še te dr­ža­ve, i uka­zu­ju­ći im ti­me čast. Do­šli su u dr­ža­vu u ko­joj ne­ma po­dje­la na bo­ga­te i si­ro­ma­šne već svi sku­pa mo­gu uži­va­ti u sre­ći, do­du­še ne­ko u svo­joj, a ne­ko u tu­đoj.
Sve ovo je pri­li­ka, ko­ja ima i svo­je mul­ti­pli­ka­ci­o­ne efek­te i gdje će gra­đa­ni te ma­le dr­ža­ve ima­ti mo­guć­nost da pred­sta­ve svo­ju iz­vo­r­nu kul­tu­ru kroz fol­klor­ne na­stu­pe, na­rav­no, u na­rod­noj no­šnji na plus 45°, i po­seb­no igra­ju­ći ču­ve­no ko­lo “ORO” ko­jim bi po­ka­za­li da i oni ima­ju slo­bo­dar­sku isto­ri­ju, a i u svr­hu za­ra­de po ko­jeg do­la­ra “za­ba­vlja­ju­ći” te va­žne go­ste ko­ji zna­ju te nji­ho­ve vje­šti­ne na­gra­di­ti.
Vla­da, ove ma­le, a iz­mu­če­ne me­di­te­ran­ske dr­ža­ve, ovim ugled­nim gra­đa­ni­ma, i još mno­gi­ma dru­gi­ma do­dje­lju­je dr­ža­vljan­stvo či­me oni po­sta­ju i do­mi­cil­ni dok u isto vri­je­me nje­no sta­nov­ni­štvo sve vi­še li­či na do­mo­ro­ce.
I dok autor ovog tek­sta ku­ca ove re­do­ve, ima pro­blem s vi­dom jer mu je, naj­vje­ro­vat­ni­je, ne­što upa­lo u oči po­što stal­no su­ze.....